Porodična tradicija

Građevinarstvo kao porodična tradicija

Kao osnivač i vlasnik “Novog crnotravca” građevinske firme koja postoji i uspešno posluje od 1992. do danas, osećam zahvalnost prema svojim precima, učesnicima stvaranja modernog građevinarstva u Srbiji, nadaleko poznatim CRNOTRAVCIMA, koji su svojim znanjem, umećem, prenoseći svoje veliko radno iskustvo iz generacije u generaciju, učinili da mi ovaj posao bude bliži i čini zadovoljstvo i čast.

Iz tog razloga imam potrebu da u daljem tekstu pomenem bar neka imena iz porodice Dinić i Ilić i ne prepustim ih zaboravu.

Porodica Dinić ima dugu građevinsku i inženjersku tradiciju.

Smanjenje obima trgovine sa Solunom, nakon oslobođenja 1878. godine, dovelo je do propasti trgovačkog posla kojim se porodica do tada bavila i čiji je najčuveniji predstavnik bio Anđelko Đika Dinić, moj čukundeda.

Na početku dvadesetog veka, građevinske poslove započeo je njegov sin, a moj pradeda, Ljubomir Dinić (1880 – 1943), Ljubomir Dinić je, zajedno sa Jovom Radojlovićem i Boškovićima iz Crne Trave, napravio jedno od najjačih udruženja majstora koje je direktno ugovaralo poslove i obavljalo majstorske radove, a za pomoćne poslove unajmljivalo radnike. Bili su među prvim Crnotravcima koji su radili u Beogradu. (Ljubomir Dinić bio je i učesnik ratova 1912 – 1918)

Obavezujuća je i mnogo značajnija uspomena na mog dedu, Stojadina Dinića (1907 – 1993) koji je bio jedan od najvećih dunđera predratne i posleratne Jugoslavije. Njegov izraženi talenat za građevinarstvo ogledao se u tome što je imao sposobnost da pamti – u vidu prostornog modela – sve detalje svakog projekta. Poznavaoci njegovog rada svedočili su da je projekte proučavao samo jednom – prvi dan po dobijanju.

Stojadin Dinić je, s obzirom da je pre rata, kao akordant, u celini ugovorio, organizovao i vodio posao na izgradnji Svetosavskog hrama, tom svojom sposobnošću zbunjivao, tokom izvodjenja radova i projektanta hrama, arhitektu Deroka i profesora Zađine, koji je radio statički proračun i vršio nadzor. Znao je do tančina sve konstruktivne elemente, dimenzije, rastojanja, armaturu….

Poslove na hotelu Mažestik u Beogradu, Stojadin Dinić je u celini uradio kao akordant, a prema ličnom svedočenju, na insistiranje profesora Lazarevića – da tanku, betonsku, sfernu kupolu treba samo Stojadin da izvede!.

Postavši preduzimač, ugovorio je i započeo radove na Železničkoj stanici u Nišu, ali je II svetski rat prekinuo sve poslove.

Posle rata nastavio je uspešnu karijeru koja se bazirala na tehničko izvođačkim sposobnostima. Dokazao se u elektrifikaciji Srbije, neposredno po završetku rata gde je u preduzeću Elektrosrbija radio na mestu Upravnika gradnje. Radio je ključne objekte na HE Vlasina u sistemu elektrana na Vrli. U rudnik Resava bio je pozvan da izvede najvažnije objekte. Uspešno je izvršio poslove na hidroelektrani Bajna Bašta.

Poslednji posao Stojadina Dinića, pre odlaska u penziju, bilo je otvaranje i organizovanje gradilišta sa pripremnim radovima, u teško pristupačnom terenu kanjona Pive, na Elektrani Mratinje.

Za svoj stručan i predan rad dobio je više medalja, zahvalnica i Orden rada sa zlatnom vencem I reda. Orden mu je uručio lično Josip Broz, za izvršeni posao na hidrocentali Bajina Bašta.

Porodična tradicija

Stojadin Dinić i Ivan Rakić, Bajina Bašta 1964. godine.

Pre rata, Stojadin Dinić je bio lični prijatelj i akordant na poslovima čuvenim preduzimačima, Jurišiću, Švabiću i Stankoviću. Bio je prijatelj dvorskom inženjeru Žigiću i prijatelj akademika Đorđa Lazarevića.

Bio je prijatelj profesora Zađine (koji je bio i venčani kum Stojadinovom rođenom bratu Bošku) kao i profesora Tufegdžića. Poluvekovno prijateljstvo vezivalo ga je i za velikog statičara,dipl. inženjera Radosava Uroševića.

Prvi diplomirani gradjevinski inženjer u našoj porodici, diplomirao 1936. godine na Gradjevinskom fakultetu u Beogradu, bio je, Božidar Đikić, (1910. – 1979.) rođeni brat moga dede Stojadina. Boško je promenio prezime u Đikić iz velikog poštovanja i kao sećanje na njihovog dedu – Điku. Boško Đikić važio je za jednog od najboljih statičara onog vremena, bio je dugogodišnji direktor Srbijaprojekta i Jugoslovenskog građevinskog centra.

Na području Crne Trave i Vlasine, Boško Đikić je bio drugi diplomirani građevinski inženjer, diplomirao nakon akademika Đorđa Lazarevića. Kao treći po redu diplomiranja ( 1937. god.) na tom području, bio je Milentije Popović, inače Boškov šurak.

Porodična tradicija

Sede s leva na desno: Ljubomir Dinić, Ratka Popović udata Đikić, Boško Đikić i Milić Popović.

Stoje s leva na desno: Milentije Popović i prof. Vojislav Zađina.

Porodičnu tradiciju nastavio je i moj otac, nažalost rano preminuli, inženjer Blagoje Dinić ( 1933. – 1970.), koji je krajem 50.-ih godina bio jedan od najboljih studenata Građevinskog fakulteta u Beogradu. Svoj kratki radni vek proveo je u Energoprojektu i Hidrotehnici.

U poratnom periodu, građevinsku tradiciju održali su kao građevinske poslovođe – brat moga dede Stojadina, Milten Dinić (1932 – 2002), veliki majstor koji je svoj radni vek ostvario u Pomoravlju iz Jagodine kao i moj stric, Stanko Dinić (rodjen 1934.), verovatno jedan od poslednjih velikih majstora i poslovođa iz Crne Trave. Sada u penziji, svoj radni vek ostvario je u Minelu – Kontaktna mreža.

Srednju generaciju porodice Dinić, kao vrlo uspešan predstavlja dipl. ing. Slobodan Dinić (1946) sin poznatog građevinskog poslovođe, Mirka Dinića, koji je više od trideset godina u samom vrhu menandžmenta “Energoprojekta”.

Iz šire porodice, pomenuo bih čuvenog preduzimača, Petra Krstića, brata od rođene tetke Stojadina Dinića. Petar Krstić je osnivač Građevinske škole u Crnoj Travi. Svrstavan je u red najbogatijih u tadašnjem Skoplju i sigurno je bio najbogatiji Crnotravac pre II sv. rata.

U porodici moje majke, Stanke Ilić,negovan je takođe stvaralački duh, a mnogi iz porodice upravo su se bavili građevinskom strukom.

Dobrić Ilić (1902-1944) moj deda po majci bio je veliki građevinski majstor, vrhunski tesar i stolar i cenjeni graditelj privatnih vila. Mučki je ubijen 1944. godine zajedno sa svojim petnaestogodišnjim sinom Gradimirom od strane bugarskih fašista.

Porodična tradicija

Dobrić Ilić i Gradimir Ilić

Radosav Ilić ( 1900. -1987. ), rođeni stric moje majke, bio je predratni preduzimač poznat i po tome što je, sa ostalim zemljacima – vojnicima, sa četrnaest godina prošao Alabaniju i vratio se kao Solunac.

Toma Banković – Bajinac, ujak moga dede Dobrića, veliki preduzimač, vlasnik i graditelj električne centrale i gotovo svih značajnih objekata u predratnoj Surdulici.

Porodična tradicija